Emocionalna pismenost je sposobnost ljudi da saradjuju jedni sa drugima, bez manipulacije i primoravanja, koristeći emocije i empatiju da ih povežu i poboljšaju kvalitet zajedničkog života. Emocionalna pismenost je emocionalna inteligencija koja se zasniva na ljubavi.
Veštine emocionalne pismenosti podrazumevaju:
– poznavanje sopstvenih emocija – Mnogi ljudi ne prepoznaju stid, ponos, ljubav, bes ili neke druge emocije. Takodje mnogi ne mogu opisati intezitet emocije koje osećaju. Zbog toga im je često teško prepoznati tudje emocije i kako njihove emocije utiču na druge ljude.
– posedovanje iskrene sposobnosti za empatiju – Da li prepoznajemo kako se osećaju drugi? Da li razumemo njihova emocionalna stanja? Da li su nam osećanja drugih važna?
– upravljanje sopsvenim emocijama – Izražavanje kao i izostanak izražavanja emocija utiče na ljude sa kojima smo u kontaktu i ukupno na naše odnose. Neki smatraju da drugi znaju kako se osećamo i da im to ne treba govoriti (tkz. pretpostavka čitanja misli i osećanja). To ipak nije tako. Treba verbalizovati svoja osećanja (kako pozitivna tako i negativna koja treba na primereni način izraziti npr. ljutnju, strah, krivicu itd.)
– popravljanje emocionalne štete – Odnosi se na preuzimanje odgovornosti za ono što smo učinili. Naučiti reći ,,izvini” i ,,žao mi je” jedna je od ključnih stvari u ovom aspektu.
– i emocionalnu interaktivnost odnosno spajanje veština – to znači da se znamo uključiti u emocije ljudi oko nas, prepoznati njihova emocionalna stanja i uspostaviti adekvatne interakcije s njima.
Emocionalna pismenost nije sposobnost sa kojom se radjamo, već skup veština koje gradimo tokom odrastanja i koji možemo nadogradjivati kroz odraslu dob. Izradnja ovih veština može biti otežana nezrelošću u drugim razvojnim područjima, izostankom pozitivnih iskustava (npr. prihvatajućeg i toplog odnosa sa roditeljima u detinjstvu) ili negativnim životnim iskustvima (traumatični dogadjaji).
Brojna istraživanja su pokazala povezanost emocionalne pismenosti sa mnogim drugim pozitivnim aspektima života i postignućima. Tako npr. emocionalno inteligentne osobe češće pokazuju i veći akademski uspeh, manje agresivnog ponašanja, više socijalne podrške, veći uspeh na radnom mestu, bolje socijalne veštine i manje rizičnih ponašanja.
Da bismo jačali emocionalnu pismenost potrebno je još od ranog uzrasta otvoreno razgovarati sa decom o emocijama. U tom smislu osnovni korak je imenovati emociju, opisati telesnu reakciju prilikom te emocije, pokušati naći ,,mesto” u telu ,,gde to osećamo”. Često roditelji u najboljoj nameri štite decu od neprijatnih emocija, ali to je pogrešno. Deca će tugu, strah, ljutnju i ostale emocije svakako osetiti samo neće znati kako da se nose sa njima. Mnogo lakše će ih podneti ukoliko imaju ideju o tome šta im se dogadja. (Naravno to se ne odnosi na ekstremno teške životne dogadjaje koji nose sa sobom preterano preplavljujuće emocije.)
Otvorenim izražavanjem emocija dajemo dozvolu deci da i ona sama iskažu svoje emocije što je prvi korak ka razvijanju emocionalne pismenosti.
