Naziv ovog poremećaja potiče od dve latinske reči koje umnogome ukazuju na njegovu suštinu: obsidere – opsedati i compulsio – primoravanje ili prinuda. To je vrsta neuroze koju karakteriše opsesivno nametanje neprijatnih misli ili prinuda (ili i jednih i drugih zajedno) koje nagone da se čine apsurdne, mučne i neprihvatljive radnje. Osoba je „prisiljena“ da vrši kompulzivne radnje, mada ih doživljava kao nametnute i neprijatne, a ukoliko im se usprotivi oseća strah ili krivicu.
U nastanku ove neuroze pored genetskih i kulturoloških faktora, veliku ulogu imaju i porodični faktori (lišavanje emocionalnih potreba deteta koje dovodi do pojave agresivnosti) koji direktno utiču na formiranje određenih crta ličnosti – opreznost, sumnjičavost, pasivnost, izolovanost, preterana čistoća i urednost, perfekcionizam, krutost ponašanja, sklonost magijskom načinu mišljenja, moralana skrupulosznost. Stres takođe ima uticaj za pojavu ovih oblika ponašanja – konflikti, telesne bolesti, smrt u porodici, trudnoća, gubitak posla i sl.
Kliničku sliku opisuju prisilne ideje i prisilne radnje koje se najčešće javljaju zajedno. Opsesivne misli se mogu javljati kao: opsesije i sumnje o sebi, Bogu, đavolu, svetu, fobične sumnje, npr. paljenje svetla u slučajevima fobije od mraka i impulsivne opsesije koje se ispoljavaju kao prisilni strah od apsurdnih postupaka, npr. izgovaranja neprimerenih reči, strah od gubitka kontrole na javnom mestu.
Prisilne radnje su najčešće simptom nesvesnog konflikta gde se prepliću čistoća – prljavština, ljubav – mržnja, čednost – porok, pravda – nepravda. Odraz su zabranjenih radnji i maštanja o njima, odnosno samokažnjavanja zbog tih socijalno neprihvatljivih težnji i kao posledica toga nesvesnog osećanja krivice. Osoba pokušava da se oslobodi opsesivne ideje, pokušava da je odbaci i na nju ne misli, međutim time se stvara emocionalna napetost koju ona prazni kroz prisilnu radnju, odnosno ritual. Tada se javlja osećanje krivice zbog izvršene radnje, što stvara novu napetost i tako se formira začarani krug.
Najčešće prisilne radnje su: pranje ruku, opsednutost brojanjem, kompulzije čišćenja, proveravanja, izbegavanja, sporost u izvršavanju poslova, rituali pri svlačenju i oblačenju, slaganje predmeta na određeni način, specifično koračanje itd.
Posebna kategorija prisilnih radnji odnosi se na kriminalne postupke: agresivno ponašanje, verbalno ili fizičko, koje može biti okrenuto ka drugima (u ekstremnim slučajevima ubistvo) ili prema sebi (opsednutost samoubistvom), piromanija – podmetanje požara, kleptomanija – krađa kao prisila, zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i seksualne devijacije (egzibicionizam i drugi oblici seksualnog uznemiravanja).
U lečenju ove, kao i svi drugih vidova neuroza, koristi se neka od psihoterapijskih metoda. Ona mora biti dovoljno duboka da dopre do onih slojeva ličnosti čija je struktura izmenjana, dovoljno elastična da može obuhvatiti osobe različitog intelektualnog i kulturnog nivoa i naravno, dovoljno efikasna da dovede do izlečenja ili bar do zadovoljavajuće kompenzacije.
