Naučena bespomoćnost je psihološki fenomen u kojem osoba nauči da ne može kontrolisati situacije ili ishode, čak i kada u stvarnosti može. To dovodi do toga da odustaje od pokušaja da promeni nepovoljnu situaciju, čak i kada se pojavi prilika za promenu.
Razvija se kroz:
– ponavljano izlaganje negativnim iskustvima u kojima pokušaji da se nešto promeni ne daju rezultate i
– osećaj gubitka kontrole, što vodi do uverenja da su svi napori beskorisni.
Znakovi naučene bespomoćnosti su:
– Pasivnost – osoba odustaje i ne pokušava da utiče na situaciju, čak i kada ima šansu.
– Nisko samopouzdanje – osećaj da ništa ne vredi pokušavati jer “ništa neće uspeti”.
– Izbegavanje izazova – čak i manji zadaci deluju zastrašujuće ili besmisleni.
– Negativna očekivanja – osoba očekuje neuspeh bez obzira na okolnosti.
– Ponavljajuće misli poput: “Zašto da se trudim?”, “Ništa se ne menja.”, “Ja to ne mogu.”
– Osećaj da je kontrola nad životom izgubljena.
Primera naučene bespomoćnosti ima u raznim aspektima života. Kod partnerskih veza ga možemo prepoznati kroz slučaj kada se osoba u vezi stalno trudi oko partnera, ali ne dobija ljubav, pažnju ili poštovanje. Nakon niza pokušaja da razgovara ili reši probleme, odustaje. Može ostati u lošoj vezi jer veruje da bolje nije moguće, ili da je besmisleno pokušavati da stvari popravi.
Takodje, naučenu bespomoćnost možemo prepoznati i kod mentalnog zdravlja. Neko ko se dugo bori sa anksioznošću ili depresijom može probati razne terapije, ali ako ne vidi brzo poboljšanje, može početi da veruje da nikad neće biti bolje – i prestaje da traži pomoć, iako postoji šansa za oporavak.
Kako se prevazilazi?
– Postepeno uvođenje kontrole i uspeha
– Kognitivno-bihevioralna terapija
– Jačanje samopouzdanja i osnaživanje
– Fokus na male, ostvarive ciljeve
