Samopovredjivanje po najopštijoj podeli može biti suicidalno ili nesuicidalno. U okviru nesuicidalnog samopovredjivanja imamo podelu na direktno samopovredjivanje, kada je povreda fizička ili indirektno kada osoba ne nanosi sebi fizičku povredu ali nanosi sebi štetu (npr. zloupotreba psihoaktivnih supstanci).
Motivi samopovredjivanja se svrstavaju u dve kategorije:
1.Unutrašnji motivi:
– Emocionalna regulacija odnosno ublažavanje ili izražavanje afekata kako bi izbegla unutrašnja osećanja anksioznosti, besa, usamljenosti, tuge.
,,Osećam nešto jako intenzivno pa pokušavam da se smirim” – Preplavljenost negativnim osećanjima koja remete osobu u adekvatnom psihološkom funkcionisanju te umesto funkcionalnih načina prevazilaženja negativnih osećanja, samopovredjivanje se koristi u svrhu odvlačenja pažnje od istih.
,,Ne osećam ništa pa pokušavam da osetim nešto” – Samopovredjivanje kao način da se oseti fizička bol kada su emocionalno otupeli. To je čest slučaj sa osobama koje su doživele prethodne traume ili zlostavljanje te je otupelost način da blokiraju osećanja i emocije. Vremenom se otupelost pretvara u osećaj praznine a samopovredjivanje predstavlja način da osoba ponovo nešto oseća.
,,Želim sebi da naudim jer mislim da sam to zaslužio” – Samokažnjavanje kada se osećaju krivim, nedostojnim i bezvrednim. Loša slika o sebi proizilazi iz prethodno loših iskustava (trauma, napuštanje, usamljenost). Kao rezultat često osećaju da nisu dovoljno dobri a samopovredjivanje je tada u funkciji oslobadjanja od krivice.
- Socijalni motivi – uklapanje u vršnjačku grupu. Ovi razlozi samopovredjivanja su redje zastupljeni.
Samopovredjivanje je često u funkciji iskazivanja kontrole emocija – ja kontrolišem koliko ću se povrediti i kako ću se osećati. Nažalost može da izmakne kontroli i predje u rizične oblike ponašanja. Samopovredjivanje je privremeni izlaz iz osećanja sa kojim se osoba bori. Ono oslobadja talas endorfina koji stvara osećaj euforije i opuštenosti. Medjutim to privremeno stanje brzo zamenjuju osećaj srama i krivice koji produkuju još više negativnih emocija koje su pokretačka snaga za novi ciklus samopovredjivanja.
Neki od znakova upozorenja da se samopovredjivanje dogadja su posekotine ili opekotine na rukama, nogama, stomaku ili ledjima, nošenje dugih rukava tokom toplih dana radi prikrivanja rana, zaključavanje u i duži boravak u prostorijama, socijalna izolacija.
Za prevenciju samopovredjivanja je jako važno da roditelji decu još u malom uzrastu nauče da identifikuju i regulišu emocije. Postavljajući pitanja: kako se osećaš? gde to osećanje osećaš u telu? kako se ponašamo kad se tako osećamo da bi nam bilo lakše? šta možemo sada da uradimo a šta možemo posle kako bismo se oslobodili tog lošeg osećanja?, mi učimo decu da identifikuju odredjena osećanja, da znaju čemu služe i kako da pronalaze funkcionalne mehanizme regulacije istih. Često se srećemo sa mitom o samopovredjivanju da su deca koja se samopovredjuju manipilativna i da to rade kako bi privukla pažnju. Medjutim ona ne privlače pažnju radi manipulacije roditelja ili okoline već radi mobilizacije resursa. To je vapaj za pomoć ,,meni je teško, treba mi pomoć!”.
Najčešće emocije povezane sa samopovredjivanjem su stid (sram) ili osećaj krivice.
Za razliku od osećanja krivice koje se vezuje za neki loš dogadjaj gde samopovredjivanje vodi ka korekciji tog postupka, sram je vezan za osećaj sopstvene neadekvatnosti tako da postupak nije vezan za reparaciju sebe već za kažnjavanje sebe. Ne treba osudjivati niti minimizirati osećanja deteta već treba pružiti razumevanje i poruku – važno mi je da te razumem i da znam kako se osećaš, tu sam za tebe, pomozi mi da shvatim, potražićemo pomoć. Može se ponuditi supstitutivno ponašanje kao npr. tuširanje hladnom vodom, udaranje pesnicom u jastuk, držanje kocke leda.
Ostanite smireni i naoružajte se strpljenjem. Pomozimo osobi da zatraži stručnu pomoć. Ne treba očekivati da osoba može jednostavno da prekine sa ovim ponašanjem. Lečenje je dugotrajan proces prepoznavanja i isceljenja osnovnih pokretača.
