Danas sve češće imamo potrebu da svako unutrašnje stanje brzo imenujemo. Tuga postaje depresija, zabrinutost anksioznost, povučenost poremećaj. Iako dijagnoza može biti važna i korisna kao smernica za razumevanje onoga kroz šta osoba prolazi, važno je da ne zaboravimo jednu ključnu stvar – dijagnoza nije identitet.
Nije isto reći: „Trenutno prolazim kroz period anksioznosti“ i „Ja sam anksiozna osoba.“
U toj razlici krije se mnogo više nego što na prvi pogled deluje.
Kada dijagnozu počnemo da doživljavamo kao ono što jesmo, a ne kao stanje kroz koje prolazimo, postoji rizik da se sa njom poistovetimo. Tada problem prestaje da bude nešto na čemu možemo raditi i menjati ga, a postaje deo slike o sebi. Osoba može početi da veruje da je „takva“, da nema prostora za promenu i da su njene reakcije unapred određene.
Upravo tu često dolazi do pasivizacije u procesu lečenja. Ako verujem da sam moja dijagnoza, manja je verovatnoća da ću aktivno učestvovati u terapiji, menjati obrasce ponašanja i prepoznavati sopstvene snage. Dijagnoza tada može postati svojevrsna etiketa koja ograničava, umesto da pomaže.
Zato je važno da se dijagnoze daju promišljeno i sa jasnim ciljem – da pomognu razumevanju problema i usmere adekvatnu podršku, a ne da definišu osobu.
Jer čovek nikada nije samo njegova dijagnoza. On je mnogo više od simptoma: njegova iskustva, emocije, snage, rana iskustva, odnosi i potencijal za promenu.
Niste vaša dijagnoza. Vi ste osoba koja prolazi kroz teškoću – a teškoće mogu da se razumeju, leče i prevaziđu.
