Proces tugovanja (ili žalovanja) je emocionalni, psihološki i često fizički odgovor na gubitak — najčešće gubitak voljene osobe, ali i druge oblike gubitka (npr. prekid veze, gubitak posla, zdravlja, identiteta, itd.). Iako je tugovanje individualno iskustvo, postoje opšti obrasci kroz koje mnogi ljudi prolaze.
Najpoznatiji model tugovanja je model pet faza psihijatrinje Elisabeth Kübler-Ross:
5 faza tugovanja (Kübler-Ross):
1. Poricanje (negacija)
“Ovo se ne može stvarno dešavati.”
Šok, neverica i zaštitni mehanizam koji ublažava intenzitet bola.
2. Bes
“Zašto se to meni dogodilo?”
Osoba može biti ljuta na sebe, druge, Boga, sistem — tražeći krivca za bol.
3. Pregovaranje
“Da sam samo ranije nešto učinio/la…”
Pokušaji sklapanja “dogovora” sa sudbinom, često uz žaljenje i “šta bi bilo kad bi bilo” razmišljanja.
4. Depresija
Duboka tuga, povlačenje, osećaj praznine.
Može biti reaktivna (na konkretan gubitak) ili anticipatorna (strah od budućnosti bez osobe ili stvari).
5. Prihvatanje
Pronalazak mira.
Ne znači nužno sreću, već prihvatanje realnosti i početak prilagođavanja novoj situaciji.
Redosled faza nije fiksan — ljudi se mogu vraćati unazad, preskakati faze, ili ih doživljavati istovremeno.
Tugovanje nema tačno određeno trajanje — kod nekih traje mesecima, kod drugih godinama.
Fizički simptomi (nesanica, umor, bolovi, gubitak apetita) su česti.
Komplikovano tugovanje (prolongirano tugovanje) može zahtevati stručnu pomoć.
Kako sebi pomoći tokom tugovanja:
• Dajte sebi dozvolu da osećate sve emocije.
• Razgovarajte s ljudima kojima verujete.
• Vodite dnevnik misli i osećanja.
• Ne forsirajte zaborav — cilj nije zaboraviti, već naučiti živeti s gubitkom.
• Potražite pomoć terapeuta ako osećate da “zapinje” ili postaje preteško.
