Psihopatija je u početku bila opisivana kao ,,moralno ludilo”. Odnosila se na osobe koje nemaju poremećaj mentalnih funkcija, mogu normalno da žive, ali su često ,,upadljivog ponašanja”. Karakterističan je nedostatak empatije, kajanja, nemogućnosti da se udje u intimne interpersonalne odnose ili da se isti održe. Smatra se da je psihopatija genetski uslovljena.
Sa druge strane sociopatija se u početku nazivala sekundarna psihopatija. Poreklo nastanka su sredinski faktori, odnosno smatra se da je stečena. Tako postoji maksima da se psihopata radja a sociopata postaje. Sociopate su ljudi koji su teško traumatizovani u detinjstvu. Ovde je akcenat na nepostojanju kontrole impulsa, velikim potencijalom za nasiljem i čestim sukobima sa zakonom.
Psihopate su često vrlo zavodljivi, interesantni, šarmantni, ljudi koji na prvi pogled deluju skroz normalno. Često se nalaze na visokim društvenim funkcijama. Za razliku od njih sociopate ne mogu puno da napreduju u poslovnom smislu i životu uopšte upravo zbog nemogućnosti kontrole impulsa.
Jedna od ključnih razlika takodje je u manifestovanju patološkog ponašanja. Za razliku od psihopate čija ponašanja nisu odmah vidljiva i prepoznatljiva, takoreći skrivena su i zamaskirana, sociopata u velikoj meri potpuno otvoreno ruši socijalne norme, krši pravila, dolazi u sukobe sa ljudima, izrazito je agresivan, zlostavlja druge, nasilno ugrožava tudji integritet. Jednom rečju to su nasilnici koji ne prezaju ni od čega.
Psihopate imaju sposobnost kontrole impulsa što im omogućava da proračunavaju, odmeravaju situaciju i čekaju pravi momenat za svoju akciju, dok sociopate zbog nemogućnosti kontrole impulsa nisu u stanju za proračune tog tipa.
