Fobija, u širem smislu, podrazumeva nerealan ili neadekvatan strah vezan za objekte, situacije, ideje i funkcije. Socijalna fobija, u okviru toga, predstavlja nerazuman i preteran strah od odlaska u društvo, od javnog nastupa i od prisustva, ponašanja i stavova drugih ljudi. Za razliku od realnog straha gde postoji opasnost koja stvarno ugrožava, kod fobije takve opasnosti ili uopšte nema ili je ona tako minimalna da se potpuno može zanemariti. Strah od unutrašnje, zamenjen je strahom od spoljašnje opasnosti, s obzirom da taj strah od simboličkih situacija i objekata pacijent lakše podnosi nego svoje zabranjene impulse i nagone. Karakteristično za fobije je i to da neosnovani strah obuzima čoveka koji inače po svim drugim pitanjima logično rasudjuje, normalno živi i normalno se ponaša.
Poreklo socijalne fobije najčešće je u osećanju nesigurnosti, inferiornosti, stida i osećanju krivice ili u potisnutim agresivnim i egzibicionističkim težnjama. Takodje ima udela i nasledna predispozicija koja dovodi do stanja opšte preosetljivosti, ranjivosti i spremnosti za razvoj straha i neurotičnog ponašanja.
Klinička slika je raznolika i opisuju je: ekstremna stidljivost i strah posebno u kontaktima sa osobama suprotnog pola ili određenim autoritetima, strah od ljudi (antropofobija), od pogleda, krtitika, javnih nastupa, zadržavanja u malim grupama, emocionalnog vezivanja, strah od gubitka svesti, gubitka kontrole sfinktera. Strah u kontaktima sa drugim ljudima i u odredjenim socijalnim situacijama manifestuju se nemogućnošću da se uspostavi verbalna komunikacija, strahom da se ne izgovori neka glupost, nelagodnošću da se pred drugima jede, pije, piše. Od telesnih i vegetativnih smetnji javljaju se lupanje srca, znojenje, crvenjenje, drhtanje.
Zbog ponašanja koje i sam fobičar prepoznaje kao „preterano i nerazumno“ on je napet, nezadovoljan sobom i smanjenog samopouzdanja. Strategija ponašanja je karakteristična: fobično izbegavanje tabu situacije, izbegavanje socijalnih interakcija, socijalna izolacija, i bežanje u porodični, siguran milje. Od socijalne fobije pati oko 3% ljudi u opštoj populaciji, približno isto kod oba pola. Medju alkoholičarima ovaj procenat je 9 puta veći.
Kao metod u lečenju socijalnih fobija koristi se psihoterapija. Ona može biti individualna ili grupna, kombinacija istovremene primene obe, kao i kombinacije psihoterapije s određenim vežbama (autogeni trening, sistematska desenzitizacija) ili istovremena primena psihoterapije sa medikamentnom terapijom. Takve kombinacije čine terapiju višedimenzionalnom, što donosi najbolje rezultate.
