Tokom godina rada kao psiholog, ali i kroz sopstveno desetogodišnje iskustvo života u Nemačkoj, često sam se susretala sa istim pitanjem koje ljudi retko izgovore naglas: „Da li je vredelo?“
Na prvi pogled, mnogi koji žive u dijaspori deluju kao primer uspeha. Stabilan posao, uređena država, veća primanja, sigurnost za decu. Međutim, iza te slike često se krije priča o gubicima o kojima se malo govori.
Veliki broj mojih klijenata sa prostora bivše Jugoslavije dolazi zbog anksioznosti, paničnih napada, depresivnih epizoda, nesanice ili osećaja unutrašnjeg nemira. U početku se čini da je problem u stresu, poslu ili svakodnevnim obavezama. Međutim, kada se u terapiji zagrebe ispod površine, iznova dolazimo do veoma sličnih osećanja.
To je pre svega duboka tuga.
Tuga zbog udaljenosti od porodice. Tuga zbog propuštenih rođendana, slava, okupljanja i svakodnevnih trenutaka koji se ne mogu nadoknaditi. Tuga zbog toga što deca odrastaju bez baka, deka, tetaka i ujaka. Tuga zbog činjenice da više nemaš mesto na kojem se osećaš potpuno svoj.
Mnogi ljudi u dijaspori žive okruženi drugima, a ipak se osećaju usamljeno. Nedostaju prijateljstva koja su nastajala godinama, ljudi koji poznaju našu istoriju, naš humor, naše ćutanje. Umesto toga, često se stvaraju odnosi sa ljudima koje je spojila ista životna okolnost – život u tuđini. Neki od tih odnosa prerastu u prava prijateljstva, ali mnogi ostanu površni i zasnovani više na potrebi nego na istinskoj bliskosti. Upravo tada osećaj usamljenosti postaje još izraženiji.
Posebno težak teret često nose žene.
One su istovremeno majke, supruge, domaćice i zaposlene osobe. U zemljama iz kojih dolazimo, pomoć porodice se često podrazumeva. Baka pričuva dete, sestra uskoči kada je teško, roditelji pomognu kada ponestane snage. U dijaspori toga uglavnom nema. Sve obaveze ostaju unutar uskog porodičnog kruga, najčešće na leđima jednog ili dva čoveka. Vremenom se umor gomila, a osećaj preopterećenosti postaje svakodnevica.
Dodatni problem predstavlja jezik. Mnogi ljudi godinama žive u zemlji čiji jezik ne govore dovoljno dobro da bi se osećali ravnopravno. Jezik nije samo sredstvo komunikacije. On je sredstvo pripadanja. Kada ne možemo da izrazimo sebe onako kako bismo želeli, ostajemo na margini društva, često i nesvesno.
Tu dolazimo do jedne teme o kojoj se retko otvoreno govori – osećaja da si zauvek stranac.
Koliko god godina proveo u Nemačkoj, koliko god radio, plaćao poreze i poštovao pravila, mnogi ljudi imaju osećaj da ih društvo nikada ne doživljava kao potpuno svoje. Nekada se to vidi kroz sitne komentare, nekada kroz odnos institucija, a nekada kroz suptilan osećaj da si uvek „Ausländer“. Da si dobrodošao da radiš, ali ne i da zaista pripadaš.
Zbog svega toga javlja se večita dilema.
Da li sam doneo pravu odluku?
Šta sam dobio, a šta izgubio?
Da li je finansijska sigurnost vredna svih propuštenih godina sa porodicom? Da li je bolji standard života dovoljan da nadomesti osećaj nepripadanja? Da li bi život bio srećniji da sam ostao tamo odakle sam došao?
Na ova pitanja ne postoji univerzalan odgovor.
Ono što sam primetila i kao psiholog i kao neko ko je i sam prošao kroz iskustvo emigracije jeste da kvalitet partnerskog odnosa pravi ogromnu razliku. Porodice u kojima postoji bliskost, međusobna podrška i osećaj zajedništva mnogo lakše podnose izazove života u inostranstvu. Kada partner postane oslonac, osećaj pripadnosti može da se stvori i daleko od rodne zemlje.
Nasuprot tome, porodice sa narušenim ili nestabilnim odnosima često prolaze kroz dodatnu patnju. Ako nema podrške kod kuće, svi ostali izazovi postaju još teži. Tada se nezadovoljstvo uvlači u svakodnevicu, konflikti postaju češći, a ljudi godinama žive sa osećajem da čekaju neku buduću sreću koja nikako da stigne.
I možda upravo tu dolazimo do najvažnijeg pitanja.
Pitanja smisla.
Da li je dobitak veći od žrtve?
Za neke ljude odgovor će biti potvrdan. Oni će reći da su svojoj deci omogućili bolju budućnost, veću sigurnost i prilike koje kod kuće nisu imali. Za druge će cena biti previsoka i nikada neće prestati da osećaju nostalgiju za životom koji su ostavili iza sebe.
Možda život u dijaspori nije ni sreća ni patnja.
Možda je istovremeno i jedno i drugo.
Možda je to stalno balansiranje između onoga što smo dobili i onoga što smo izgubili. Između sigurnosti i pripadanja. Između budućnosti koju gradimo i prošlosti za kojom ponekad tugujemo.
A ono što sam kroz godine naučila jeste da najveću patnju ne stvara sama udaljenost od domovine, već osećaj da o toj tuzi ne smemo da govorimo. Kada sebi dozvolimo da priznamo koliko nam nedostaju ljudi, mesta i delovi života koje smo ostavili iza sebe, tada prestajemo da se borimo protiv sopstvenih osećanja.
I možda upravo tada počinje pravo prilagođavanje – ne novoj zemlji, već novoj verziji sebe.
Dea Steinfeld
