Iz psihološkog ugla, odlaganje retko ima veze s lenjošću. Ono je često sukob između dela nas koji želi promenu i dela koji se boji posledica.
U osnovi stoje nesvesni strahovi:
• Šta ako uspem, pa od mene očekuju još više?
• Šta ako ne uspem i razočaram sebe ili druge?
• Šta ako promenom izgubim ono poznato?
Naš um nas tako „štiti“ – odlaganjem izbegava neprijatnost i neizvesnost.
Saveti o organizaciji vremena i aktivnostima najčešće se bave planiranjem i rokovima.
Ali iz terapijske perspektive, odlaganje je problem emocionalne, ne vremenske regulacije.
Odlažemo ono što budi teskobu, sram ili nesigurnost. Kada emocije ne znamo da obradimo, biramo kratkoročno olakšanje – izbegavanje.
Drugim rečima: ne borimo se s vremenom, već sa sobom.
Perfekcionizam je čest uzrok odlaganja: ako ne mogu savršeno, bolje da ne pokušavam.
Iza toga se često krije strah od greške i osećaj da nisam dovoljno dobar. Odlaganje tada postaje način da se zaštitimo od razočaranja.
Izlaz nije u samokritici, već u razumevanju i blagosti prema sebi:
1. Promeni ton unutrašnjeg dijaloga. Umesto „Zašto sam lenj?“, pitaj „Šta mi sada otežava da krenem?“
2. Dozvoli neprijatnosti da bude tu. Udahni i reci sebi: „U redu je da mi je teško.“
3. Kreni malim koracima. Naš um se smiruje kada vidi da promene ne nose opasnost.
4. Potraži podršku. Terapeut može pomoći da prepoznaš šta tvoj otpor zapravo pokušava da zaštiti.
Odlaganje nije slabost.
To je način na koji naš unutrašnji sistem održava ravnotežu između sigurnosti i promene.
Kada naučimo da razumemo taj mehanizam, ne moramo više da ratujemo sa sobom – već da sarađujemo.
A iz te saradnje rađa se istinska promena.
