Roditeljska ljubav se često idealizuje kao bezuslovna i jednaka prema svoj deci. U stvarnosti, to nije uvek tako. Razlike u emocijama i odnosu prema deci ne znače da jedno dete volimo, a drugo ne – već da ih ne volimo na isti način ili ih nesvesno favorizujemo.
Zašto se to dešava?
1. Temperament deteta – roditelji se lakše povezuju s detetom čiji karakter „odgovara“ njihovom.
2. Sličnost – dete koje liči na roditelja često budi veću bliskost.
3. Redosled rođenja – prvenci, srednja i najmlađa deca često doživljavaju različit tretman.
4. Očekivanja – dete koje ispunjava roditeljske ambicije lako postaje „omiljeno“.
5. Pol deteta – i danas neki roditelji nesvesno daju prednost jednom polu.
6. Okolnosti rođenja – krize, neželjene trudnoće ili težak period mogu uticati na vezu s detetom.
Posledice za decu
Manje voljeno dete često oseća nesigurnost i potrebu za dokazivanjem, dok favorizovano može postati razmaženo ili opterećeno očekivanjima.
Šta roditelji mogu da urade?
• Samorefleksija – priznati sopstvene emocije.
• Jednak tretman – truditi se da pažnja i podrška budu ravnomerni.
• Razumevanje razlika – voleti svako dete na način koji mu prija.
• Otvoren razgovor – s vremenom može ublažiti osećaj nepravde.
Roditeljska ljubav ne mora biti ista prema svakom detetu, ali može biti pravedna i davati svima osećaj sigurnosti i prihvaćenosti.
