Empatija je jedna od onih ljudskih osobina koje nas povezuju i čine odnos istinski bliskim. To je sposobnost da osetimo i razumemo emocije druge osobe, da se na trenutak stavimo „u tuđe cipele“ i sagledamo svet iz njenog ugla.
Za razliku od sažaljenja, empatija ne znači žaliti nekoga, već razumeti njegovo iskustvo. Kada smo empatični, mi ne govorimo: „Znam tačno kako ti je“, već: „Ne mogu u potpunosti da znam, ali sam tu da te čujem i razumem.“
Psiholozi razlikuju više vrsta empatije. Kognitivna empatija nam pomaže da razumemo šta druga osoba misli i oseća, dok emocionalna empatija znači da i sami osetimo deo tuđe emocije – da nas, recimo, nečija tuga dirne ili nečija radost obraduje. Tu je i empatička briga, koja nas pokreće da pomognemo kada osetimo nečiju patnju.
Empatija se razvija od ranog detinjstva, kroz odnos s roditeljima i bliskim osobama. Kroz kontakt, dodir i razumevanje, dete uči da prepoznaje osećanja – i svoja i tuđa. Kasnije, kako rastemo, empatija postaje osnova zdravih odnosa, poverenja i bliskosti.
U svetu koji često naglašava brzinu i individualizam, empatija nas podseća na ono ljudsko u nama – da smo svi povezani, da svako ima svoju priču i da malo razumevanja može promeniti mnogo više nego što mislimo.
