Kada ljudi dođu na psihoterapiju, obično očekuju olakšanje, razumevanje i podršku – i to je prirodno. Proces zaista može doneti osećaj sigurnosti i poverenja. Međutim, ređe se govori o tome da psihoterapija ume da bude i neprijatna, ponekad bolna. To nije znak da nešto ne funkcioniše, već pokazatelj da dodirujemo teme koje zahtevaju promenu i rast.
Uvidi nisu uvek prijatni.
Kada osvestimo nešto o sebi – obrasce, izbore ili potisnute emocije – uvidi često nisu laki. Javljaju se tuga, bes, sram ili krivica. Na primer, kada osoba shvati da godinama ponavlja odnose koji je povređuju, ili da je prema sebi stroža nego prema bilo kome drugom, to može biti bolno. Istina retko dolazi upakovana u prijatne osećaje.
Promena nosi napor
Svaka promena, čak i pozitivna, traži trud i energiju. Navike i obrasci, koliko god da nas povređuju, daju i osećaj sigurnosti. Kretanje u nepoznato izaziva strah i otpor. U terapiji to znači učenje novih načina komunikacije, postavljanje granica ili suočavanje sa emocijama koje smo dugo izbegavali. To je proces koji traži istrajnost i hrabrost.
Osećaj krivice kao saputnik
Tokom terapije često se javlja i krivica – zbog odnosa sa drugima, zbog toga što nismo „ranije znali bolje“, ili zato što naš izbor da se menjamo remeti postojeće odnose. Ali krivica u ovom kontekstu ne znači da grešimo; ona često pokazuje da napuštamo stare obrasce i ulazimo u novi prostor odgovornosti i slobode.
Neprijatnost kao znak pomaka
Neprijatnost u terapiji ne znači da terapija „ne ide dobro“. Često je upravo suprotno – znak da se radi na važnim temama. Kao psiholog, u tim trenucima nastojim da pružim podršku i bezbedan prostor u kojem osoba može da izdrži taj talas i pronađe snagu u njemu.
Psihoterapija nije samo put ka olakšanju i razumevanju, već i suočavanje sa sobom na način koji ponekad boli. Ali upravo kroz te trenutke otvara se mogućnost za istinsku promenu.
